Jedna strana svakodnevice

Malopre sam dobila ukus gađenja u ustima a srce je počelo ubrzano da lupa. Videh Šešelja kako pali hrvatsku zastavu. Da nije to, bio bi onaj grozan osećaj kada u prodavnici vidim dedicu kako čeka u redu za jednu krmenadlu. Krenuše  mi suze. Možda ima unuče, možda praunuče i nema šta da jede, nema šta da mu kupi.

Pa, dobro, majku mu, kraljice drame, da li je tebi išta sveto u životu? Jesi li imao babu, dedu, imaš li ti roditelje? Ili puna čekaonica u dispanzeru. Pa onda privatni pedijatar, kod koga ne bismo ni stigli da nismo pozajmili pare jer je kralj drame, skresao plate taman toliko da imaš da platiš račune. Nije računao da bi možda trebali i da jedemo.  O nekom izlasku da ne pišem. Letovanje??!! Davno prošlo vreme.

Da se vratim na privatnog pedijatra. Čekaonica fina, imaš novine da prelistaš, ove za decu,  zidovi prekriveni nasmejanom i zdravom dečicom, milina. Jeste, detaljnije ga je pregledao, još da je Mališa bio miran, bilo bi još bolje, nego detetu se smučili lekari. I meni. Da nije mog školskog, koga mogu da zovem telefonom i obavim par konsultacija, odlepila bih. Ovako sam samo načeta, kao i ostatak normalnih ljudi koji su samo želeli da žive normalno, jednom godišnje da odu na more, da otvore frižider i da on nije prazan, da mogu dete da obuku za predstojeću sezonu, a ne mogu to.

I nešto se ne osećam krivom zbog toga. Nisam lopov. Završih prvo višu, dobih posao pošteno, ne preko stranke!! Onda sam uz posao završila i fakultet..i cvrc. Kao da nisam. Pitali me što ga završavam kada mi neće trebati, a i struka je takva da ovoj zemlji ne treba. Kome treba još jedna učiteljica na ovu krizu i besparicu, a kralj drame se toliko trudi da nama bude bolje.  I prođe tako skoro 15 godina mog staža. Naravno, pauzirala sam malo u trudnoći, a i nisam računala da će moj Mališa da ima problem zbog čega sam morala da sedim kod kuće sa njim još dve godine..za to vreme ide staž. I plata sa njim. Ispod proseka. Tako je u većini firmi. Kod privatnika bih dobila otkaz, šta njega briga za problem mog sina. Nije njegov.

Gledam sina, divno dete. Nije što je naš, nego stvarno. Ok, ima bubice, ovi što u usta olako uzimaju termin „hiperaktivan“ bi verovatno i njega tako etiketirali, ali ne pogađa me, jer nisu stručni da prepoznaju. On je radoznao, društven, kaže koleginica da mu rodim brata ili sestru, a ja je pitam „Od kojih para?“  Je l treba posle svi da završimo u rubrici „Srce za decu“... Posle se složila sa mnom da je njegova bolest skupa, nije teška nego skupa. Za svaku kesicu pereca moramo da trčimo u Madjarsku, i nije samo to, eh da su samo perece. Kao da i meni nije žao. Oduvek sam želela da imam sina i ćerku, ali na kraju pol i nije bitan, želela sam dvoje dece. Ali želela sam i da moje dete ima po dva para baba i deda, a već sa 7 meseci svog života je ostao bez jednog dede. Ni ne seća ga se, naravno, kako bi? Ali, ja se sećam svega. Toliko da mi presedne. Od tatine ćerke jedinice, preko trudnice pa sve do majke koja grize oko sebe ne bi li postigla sve za Mališu, i svađa se, jer sa ovdašnjim življem ponekada mora tako, i progura se u čekaonici, a iznad svega ipak nekako pokušava da sačuva svoj mir. Zbog njega, zbog Mališe.

Kažu mi, nije samo KD kriv. Pa, dobro, nije samo on, ali sam se uvek namešta da bude glavni. Pa, izvoli onda snosi posledice svoje odgovornosti.

Rekli su mi i da ćutim. Mnogo puta do sada. I ja sam konačno zaćutala, na neko vreme.  Ali, opet grize me crv, moram da kažem, pa to ti je. Hoće li sada doći neko da me pozove na informativni razgovor?